Sami i nemoćni: gerontodomaćica i prijatelj i pomoć

Na području Varaždinske županije gerontodomaćice skrbe se za 700-tinjak korisnika. Sada ih obilaze i češće nego prije. 

Aleksandar Vasiljević u invalidskim je kolicima. Prije sedam mjeseci umrla mu je supruga i ostao je sam s psom, malom ljubimicom koja mu krati vrijeme. Najsretniji je kad mu u posjet dođu njegove gerontodomaćice. 

Kaže kako bez njih ne bi mogao. Marija i Vera obiđu ga bar tri puta na tjedan. Pomognu sve što treba.

- Puno mi znači. Donesu mi iz trgovine hranu, kad ne mogu skuhati one mi skuhaju. Donesu mi drva, počiste mi koliko mogu, objašnjava Vasiljević.

Marija Boršćak je gerontodomaćica godinu i pol. Brine se za petero korisnika.

- To vam je neopisivo. Jednostavno vam je neopisivo koliko vi možete tim starijim ljudima biti i unuka i kćer. Koliko ste vi ispunjeni kad vidite koliko ste vi njima pomogli. Vama je to sitnica, a njima je to veliko čudo, objasnila je Boršćak.

Mnogi su stariji i nemoćni usamljeni.

- Najbolje im je kad dođemo prvo na razgovor. Da se oni izjadaju ili povesele ili popričaju ono s nama sve što im je na duši. I da nas čekaju do tog trenutka kad mi dođemo kod njih, rekla je Boršćak.

- Već i prije ove situacije izolacije zbog korone su naši korisnici vrlo često pričali da im čak i više znači to da imaju s kim razgovarati, da imaju društvo nekakvo, rekao je Nebojša Buđanovac, ravnatelj DCK-a Varaždinske županije.

A uz razgovor se pomalo obavi i posao. Trenutačno uz sve zaštitne mjere i opremu.
- Trend je takav da raste broj ljudi kojima je takva pomoć potrebna i zapravo sve više se ulaže u tu deinstitucionalizaciju, ide se za tim da ljudi ostanu kod kuće što je moguće duže, rekao je ravnatelj Buđanovac.

A da bi to bilo moguće, potrebno je širiti mrežu gerontodomaćica. U Varaždinskoj županiji s time su počeki još 2002. i dokazali da su bili na pravom putu.