Domagoj se bori s predrasudama i sustavom: Ne želim odustati!

Koliko osobama s poremećajima autizma treba pomoć i podrška - potvrđuje i priča dvadesetčetverogodišnjeg Domagoja Jurčića iz okolice Slavonskog Broda. Student je Strojarskog fakulteta, a velika mu je želja da nakon diplome pronađe posao. No, još se bori s predrasudama.

Vojne minijature koje pasionirano sastavlja i boji nova su Domagojeva strast. Odgovaraju njegovu karakteru, kaže, jer oduvijek želi znati kako što funkcionira.

- Kad sam saznao da sam različit krenuo sam razmišljati o tome: zašto nešto funkcionira na taj način. Zašto me ljudi ne mogu prihvatiti, zašto sam drugačiji, kazao je Domagoj Jurčić iz Brodskog Stupnika.

Odgovore su tražili i roditelji. U matematici je briljirao, ali u društvu se nije najbolje snašao. No nakon prvog testiranja od stručnjaka su dobili jezikovu juhu.

- Što bi mi htjeli, je li mi znamo da takve djece ima jedno od 2000, da samo jedno dijete ima tako visoku razinu inteligencije, ispričala je Slavica Jurčić, Domagojeva majka.

Dijagnoza, odnosno da je riječ o Aspergerovu sindromu, poremećaju iz spektra autizma, postavljena je tek u sedmom razredu osnovne škole. Traume zbog odbacivanja Domagoj si je pokušao logično objasniti.

- Da je to preživljavajući pogon, da izbace one koji su drugačiji, naveo je Domagoj Jurčić.

Nasreću, u srednjoj tehničkoj školi i na Strojarskom fakultetu izvrsno su ga prihvatili. Ima i asistenticu.

- Najupečatljiviji dojam je taj da je toliko pametan da mi se ponekad čini da je on moj asistent, a ne ja njegov, Jedinstven je, istaknula je Nikolina Bilandžija, Domagojeva asistentica.

I prema sebi je vrlo strog. Priznaje da je zapeo na trećoj godini, ali i da ne namjerava odustati.

- Ne želim prestati. To je moj problem. Toliko ne želim prestati da me ozlijeđuje, kazao je Domagoj Jurčić.

Sada je izvanredni student, a majka Slavica izborila se za status roditelja njegovatelja.

- Samo želim da on ima bogat život, da ima osobe oko sebe koje će mu priuštiti ono što mu ja sada priuštim, ispričala je Slavica Jurčić, Domagojeva majka.

Na pitanje kakvo je naše društvo prema osobama s teškoćama - Domagoj iskreno odgovara.

- Jako grubo, a u isto vrijeme jako prihvatljivo. Kako bih opisao - netko te hoće prihvatiti - ili neće, naglasio je.

I dalje mnogo toga ovisi o sustavu, koji, nažalost, nedovoljno prepoznaje potrebe onih koji su drugačiji.