Priča o heljdi: Studentice kamerom oživile kraljicu polja

Gotovo svaka obitelj nekada je na varaždinskim poljima uzgajala heljdu. Danas, malo koja. Stoga su dvije studentice Fakulteta političkih znanosti napravile dokumentarac o heljdi ili, kako je u varaždinskom kraju zovu, hajdini.

Iva Miljković i Ema Mihaliček studentice su novinarstva na zagrebačkom Fakultetu političkih znanosti. Na kolegiju Televizija odlučile su napraviti dokumentarni film o hajdini - poljoprivrednoj kulturi koja je u varaždinskom kraju gotovo izumrla.

- Ema i ja razmišljamo što ćemo mi, ovo, ono, ne znamo što bismo i ja njoj kažem: "Pa znaš, Ema, hajdemo mi uzeti neku temu izvan Zagreba. Ti si iz Zagorja, ja sam iz Varaždina, imam ti ja u Varaždinu jednu super udrugu, oni ti vole puno pričati, vole nošnje. Oni ti nešto o toj Hajdini pričaju", rekla je Iva Miljković, studentica novinarstva na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu.

Godinu dana istraživanja, dogovaranja, snimanja, montiranja i film od 40 minuta je završen, u produkciji Televizije student i pod mentorstvom profesorica Tene Perišin i Lamije Alečković.

- Dakle, iza tih 40 minuta filma zapravo stoji gotovo godinu dana kontinuiranog rada, rekla bih, od pisanja pripreme koja je bila na deseta četiri stranice, do hodanja na teren. Prvo snimanje tri dana, drugo snimanje dva dana, tako da stvarno, nakon toga svega, treba od tog materijala, od svih tih divnih priča, ukalupiti nešto, vidjeti što su nam ljudi rekli, što od toga treba iskoristiti, što treba posebno istaknuti i kako to onda povezati u neku priču, objašnjava Ema Mihaliček, studentica novinarstva na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu.

Tradicija uzgoja i korištenja heljde

Film istražuje bogatu tradiciju uzgoja i korištenja heljde u kučanskom i zbelevskom kraju.

- Inače sam po struci medijski tehničar. Odmalena me zanimala i fotografija i produkcija i montaža, video. Nekako sam se našla u tome i evo ga. Ono što me zapravo najviše ispunjava kod ovog posla su, bacimo sad na stranu informativu, izvještavanje, te tople ljudske priče. Ljudi imaju tisuće priča koje zapravo nitko ne zna i koje treba ispričati, rekla je Ema.

Studentice su prezentirale svoj film pred domaćom publikom. U društvenom domu, u Zbelavi tražilo se mjesto više.

- Oni su odlučili nama napraviti projekciju tog filma i bilo je vrlo emotivno, vrlo čarobno. Jako je bilo lijepo vidjeti da tim ljudima to baš stvarno mnogo znači i ono što je meni u toj cijeloj priči zapravo najviše zapelo za oči i za srce, svaka ta njihova rečenica, svaka ta emocija koju su oni nama prenijeli i koja je toliko snažna i toliko jaka, bila je toliko iskrena da je to bilo jednostavno predivno, naglasila je Ema.

Uz pomoć fakulteta i mentora, Iva i Ema su u 40 minuta pokazale identitet i kulturu svoga rodnog kraja.