Priča o bukari iz Bukovice: U zdravlje tvoje, u grlo moje

Iz bukare se uglavno pije vino. Oni koji znaju, kažu, daje posebnu aromu i okus, a posebno je vole u Dalmatinskoj zagori i Bukovici. 

Možete vino piti iz plastike, stakla, metala ili kristala – ali oni koji znaju, reći će vam da nema do – drvene bukare.

– Nema do naše bukare, poručuje Vito iz Bukovice.

Za izradu bukara najbolja je smrika – raste samoniklo u Bukovici, miriše na daleko i, kažu, daje vinu posebnu aromu i okus.

– Vino, i ono najgore, iz bukare je najbolje, dodaje Gajo.

Nije bez razloga opjevana ova tradicijska posuda. Stihovi kažu: „Daj bukaru moju milu, priju kad je vidim, brci mi se smiju.“

To je simbol nade, dobrote, ljudstva i pobratimstva, ističe Ilija.

Bukara je tako pobratimila i dvojicu Bukovčana, Gaju i Zlaju – Srbina i Hrvata.

– A što reći za mog pobratima? To je domaćin, čovik i moj brat, kaže Zlajo.

– Majka rađa brata, a pobratima biraš sam, nadovezuje se Gajo.

Nešto poput indijanske lule mira – za Dalmatince bukara ima posebnu ulogu. Nekad ju je imala svaka stara kuća. Iz nje su pili mnogi velikani, a završila je i na koricama knjiga.

– Ovo je bukara iz kuće Arsena Dedića, a nacrtao ju je njegov brat Milutin, pokazuje Ilija.

Nekad je bila obavezan dio i svadbenih veselja, ali i posljednjih ispraćaja. Bolje je hladila od klime kad ljetna žega stisne, a žedna usta potraže osvježenje. Tuga se, kažu, u žmulu vina – među njezinim rebrima – topila, objašnjava novinar Edi Škovrlj.

– Bukara nas na okupu drži – od usta do usta ona kruži. U zdravlje tvoje, u grlo moje, dodaje Zlajo sa smiješkom.

Za to što je bukara danas i službeno zaštićena u Bukovici, zaslužan je Ilija koji kaže: "Bukara se vratila u svoju kuću, u Bukovicu".