Lov na gljive u zagrebačkom gradskom perivoju

Za avanturu ne treba ići daleko od centra grada. Novinar Matija Matković u pratnji iskusnog gljivara iskoristio je sunčan dan nakon kiše i krenuo u gradski perivoj u lov na gljive.

Profesor Dubravko Furlan, osim što srednjoškolcima predaje grčki i latinski, vrhunski je znalac za gljive pa je jedva dočekao tražiti ih u šumi. 

- Gljive berem 30-ak godina, prvi susreti su od ranoga djetinjstva, a kasnije je počelo intenzivnije. U društvo sam se upisao 2014. i tada je počelo intenzivno učenje o gljivama, govori profesor Furlan.

Ne treba otići daleko da bi ih se ubralo, naša novinarska ekipa popela se tik iznad Zagreba, u šumu Jelenovac. Međutim najbolje su gljive ipak duboko u prirodi.

- Gljive koliko god bile lijepe, u centru grada nisu dobre, radi prometa, teških metala itd., treba otići u duboku prirodu, naglašava prof. Furlan.

Govoreći o tome koje gljive rastu u zagrebačkom prstenu prof. Furlan kaže:

- U šumi Jelenovac okruženi smo listopadnim drvećem, ispod bagrema slabo raste bilo što, ali mogli bismo naći sunčanice, puze, lisičicu, možda i vrganj, otrovne zavodnice pa čak i zelenu pupavku, u centru grada se može naći, to je najsmrtonosnija gljiva, zato treba biti oprezan!

Može se pronaći i pokoji tartuf. Doduše, ne bijeli istarski, nego onaj malo manje popularni - crni. 

Kada se beru gljive, najbolje je ponijeti pletenu košaru

- Dobro je da gljive imaju zraka, a osim toga, kada ih nosimo u košari onda sijemo nama nevidljive spore i na taj način pomažemo rasijavanju gljiva, kaže ovaj iskusni gljivar.

Zahvaljujući prof. Furlanu, imali smo sreće i brzo naišli na razne gljive, i jestive i otrovne, i to na svega nekoliko koraka udaljenosti. Zato je važno da se ne u branju ne pouzdajete u fotografije s interneta jer svaka jestiva gljiva ima svoga lošeg dvojnika, a razlike su u nijansama koje samo dobro oko prepoznaje.

Imali smo posebnu sreću da nađemo pečurku ili šampinjon, zove se Agaricus macrosporus ili kračun, čak malo i požuti na dodir, ima fini miris, ali kada se zareže nije požutio. Perfektna gljiva, ali da budemo sigurni da se radi o tome rodu, listići moraju biti ružičasti, a kasnije smeđi kao čokolada.

Uz rub smrekove šume našli smo Lactarius deterrimus, ima tipično narančasto "mlijeko". Izvrsna je za kiseljenje, sušenje, može se dinstati – delikatesna je gljiva, navodi prof. Furlan.

Pronašli smo i Gyroporus castaneus, kestenov vrganj, ima šuplji stručak i tipične žute cjevčice, vrganjevka je i tipične smeđe boje kestena, jestiva gljiva i jako rijetka.

Za kraj nam ostaje samo odlučiti kako ćemo iskoristiti gljive – juha ili rižoto?