Faruk Demiri: Kad radim burek to je respekt

Brza hrana ili jelo za polagano uživanje - što god mislili o bureku svi koji ga vole zasigurno su često bili u potrazi za najboljim. Jedan domaći gastro bloger prije nekoliko je godina najboljim proglasio burek jednog daruvarskog majstora, koji uporno odbija tu titulu, ali i uporno radi bureke za prste polizati.

Svaki dan burek za doručak. Navika je to gospodina Mahira gotovo šezdeset godina. Posljednjih dvadeset jede onaj iz sinove kuhinje.

- Ne mogu bez bureka. Pada mi na pamet, kada je Edo Majka izbacio svoj album i rekao je "nazvat ću ga Burek". Jer burek se nikad ne zaboravlja i svi jedu burek, rekao je Mahir Demiri.

No, u Daruvaru, kažu, tek pola stoljeća, otkako su ga oni počeli proizvoditi.

- Prije sam bio rekao da kada smo došli ovdje u Daruvar, burek su ovdje prodavali u jednom restoranu. U tom restoranu su radili fritule u loncu i to su zvali gibanicom. To su i pekli i kuhali, to u biti nije bio burek, to je bila pita, kaže Demiri.

U obližnji Lipik s bratom iz Makedonije doselio se za ocem i stricem početkom šezdesetih. Fizičke poslove zamijenili su tada radom u unajmljenoj slastičarnici, pa ubrzo torte, kolači i limunada kupcima nisu bili dovoljni.

- I tako malo po malo, hajde da sada nešto napravimo i onda smo se sjetili da burek pravimo. Išao sam kod jednog prijatelja u Kutinu par dana i već smo počeli radit, tako smo i asortiman malo povećali i od onda više svaki dan.

A u kuhinji je danas drugi par vrijednih ruku. Iako tu otac rijetko zaviruje i više ne mijesi tijesto, odgovornost se ne smanjuje.

- Vjerujete li ili ne, do sad sam napravio milijun tepsija, ali još dan danas sad kad radim, to nije strah nego neki respekt, rekao je Faruk Demiri.

U životu se nije mislio baviti burekom, pa je prvi umijesio tek prešavši dvadesetu. Usavršavao se zato kod makedonskih majstora, a tu su tijesto i domaći sastojci presudni. I koliko kora?

- Netko radi sa 4 netko sa 3, to sad zavisi kako tko. Ja više volim sa tri raditi zato što burek mora biti lagan. Rahlo mora biti, mora disati, netko voli s više sira, netko voli reš, ali oko 80% naših gostiju ja znam ko kako voli, ističe Faruk.

A njih ima odasvud, jer dobar glas daleko se čuje. Sedmero zaposlenih tako doista ima mnogo posla.

- Radi se naš domaći jogurt tu, peče se burek, a gužva je kad su gableci, oko 11 sati, klinci idu iz škole, kaže Nikolina Vondraček, zaposlenica.

- Dođem uvijek na burek s mesom i jogurtom. Dolazim na preporuku kolege iz Zagreba koji dolazi tu par godina jer je rekao da je jako dobro, tako da sam i ja došao tu, rekao je Filip Stevanović, Malinska.

Pisale su o tome novine, o najboljem bureku reportaže snimale i televizije, no Faruk svima skromno ponavlja:

-  Ma nije najbolji, joj kak to mene živcira kad neko kaže - najbolji. Meni je naročito što se tiče hrane, pa svaka je hrana dobra. Samo ono što daš neki trud svoj, pa to je već plus.

Uz bosanski i makedonski među najukusnije će svrstati i onaj svoga strica iz Lipika. A tko će njega naslijediti? Možda neki od dvojice sinova?

- Ma ne vjerujem, ne znam, to mi je jako teško, najgore je kad se nekome nešto nameće - moraš. Ma ne moraš.

Jedino što on mora je živjeti u Daruvaru, jer grad je to u kojem se različitosti poštuju i prihvaćaju.

- Možeš živjeti bolje, zaraditi više, ali da li ti duša mirno spava, srce je na mjestu. Idem po utakmicama vani, sestri u Makedoniju, ali opet, kad se spustim u Daruvar kao da prodišem punim plućima, kaže Faruk.

U šali će reći, mogao bi se preseliti samo onamo gdje ne treba ništa raditi. No, sigurno bi se i tada Daruvaru poželio vratiti.